U radu autor nastoji da pruži prikaz obrazovno-vaspitnog programa koji nosi naziv „filozofija za decuˮ. Uobičajena je intelektualna praksa da se filozofija shvata kao visoko-intelektualna delatnost dostupna posvećenim grupama ljudi, koji su se obično školovali i profesionalno profilisali za bavljenje filozofijom. „Filozofija za decuˮ problematizuje takvo (klasično) shvatanje filozofije kao ezoterične, akademske discipline. Pokazuje se mogućnost filozofskog istraživanja koje bi bilo dostupno mlađim uzrastima i prilagođeno osnovnoškolskom obrazovanju. Ta edukativna praksa, koju podržava mnoštvo empirijskih dokaza i primera, ne samo što transformiše naše razumevanje dece u klasičnim teorijama učenja, unapređuje njihove kognitivne i socijalne veštine, već revitalizuje naše shvatanje filozofije. Od samih početaka, tamo gde se filozofija negovala ona je stajala u tesnoj vezi sa demokratskom praksom zajednica. Jedan od način da filozofija (ponovo) postane stvar praxisa društva kao celine, a ne samo jednog njegovog dela, tiče se mogućnosti uspostavljanja komunikacije između filozofije i dece kao „prirodnihˮ filozofa i onih „na kojima svet ostajeˮ.