Član 6. EKLJP garantuje pravo na pravično suđenje, dok član 12. Konvencije UN o pravima deteta utvrđuje pravo maloletnika na informisanje o stvarima koje ga se neposredno tiču i na izražavanje sopstvenog mišljenja. Tako ova dva međunarodna dokumenta ustanovljavaju pravo maloletnika na participaciju, što je veoma značajno za razvijanje osećanja samopoštovanja kod dece i za uvažavanje ličnog dostojanstva najmlađih. No, psihofizičke osobenosti dece, ograničenost njihovih kapaciteta za artikulisanje sopstvenog mišljenja te nespremnost drugih učesnika krivičnog postupka da uvaže maloletnikovu volju mogu bitno uticati na pravo maloletnika na pravično suđenje i participaciju. Cilj rada je stoga da se analizom pomenutih međunarodnih dokumenata i slučajeva iz prakse Evropskog suda za ljudska prava ukaže na probleme koji otežavaju aktivno učestvovanje maloletnih učinilaca krivičnih dela u krivičnom postupku, ali i na načine za prevazilaženje ovih problema. Autor zaključuje da je, između ostalog, nužno edukovanje službenih aktera u sistemu maloletničkog pravosuđa o posebnim potrebama i pravima dece kao subjekata sa pravom na samoopredeljenje.