У чланку се анализира 55 приповедања о НОБ-у из 42. књиге збирке Гласови, која је настала као резултат систематичног сакупљања књижевног фолклора на словеначком етничком подручју под уредништвом проф. др Марије Станоник. Разматрање се ослања на теорију интертекстуалности коју у словеначкој науци о књижевности развија Марко Јуван, ослањајући се на научна сазнања Јулије Кристеве и Михаила Бахтина. Посебна пажња посвећује се интерпретацији компонената системског историјског предлошка и односа вредновања који се успоставља између предлошка и средине у којој настаје текст. У наративима који тематизују НОБ на историјски предложак упућују експлицитни показатељи. Историјски предложак се репродукује у средишњим мотивима (партизанство, мобилизација у немачку војску, живот цивилног становништва током Другог светског рата, усташе, прогнаници), а елементе предлошка могу преносити и споредни мотиви. Приповедачи често у приповедање уносе властита искуства, коментаришу и додатно објашњавају догађаје, резимирају, некада изражавају сумњу или чак признају властито незнање, тј. непознавање догађаја. У приповедањима је углавном остварена асимилацијска цитирана перспектива и потврђивање историјског предлошка. Слагање са предлошком приповедачи наглашавају помињајући приповедача претходног текста, именовањем непосредних учесника у догађају, описивањем ближњег места догађаја или једноставним коментаром у финалној позицији.