U radu ćemo, vodeći se promišljanjima vezanim za pojedine aspekte samoreferentne prirode osnovnih principa saznanja koje zatičemo u Fihteovoj i Kantovoj transcendentalnoj koncepciji, pokušati ...pokazati da problem samoreferentnosti možemo iskoristiti i kao dobru polaznu poziciju za temeljnije promišljanje transcendentalne pozicije uopšte, ali i kao mjesto na kojemu se kritici pojedinih, samorazumljivih, polazišta tradicionalne, dokantovske, filozofije, može pristupiti na jedan drugačiji i efikasniji način. Nasuprot suspstancijalističkim filozofskim koncepcijama, koje su, bilo da polaze iz empirističkog bilo iz racionalističkog filozofskog okolišta, pretpostavljale zajedničko ontološko izvorište u kojemu je, sa manjom ili većom izvjesnošću, trebalo iznaći odgovore na najveći dio filozofskih zapitanosti, transcendentalisti tvrde da osnovni principi saznanja mogu da se iskažu kao principi samo u slučaju kada se njihova uporišna ili referenta tačka neupitno ispostavi kao bitno njihova, autonomna i neodvojiva, odlika i kada se datost predmeta saznanja ispostavi kao njihov konstitutivni/konstruktivni rezultat. Na tom tragu, pozabavićemo se problemom apofatičke prirode samoreferentnosti i sa njim bitno povezanim problemom praktičkog karaktera transcendentalnih principa saznanja, ali i pitanjem opravdanja teorijskosaznajne prednosti samoreferentnih principa. Posljednje pitanje pokušaćemo razriješiti pozivajući se na nekoliko osnovnih motiva koje možemo iznaći u Kantovoj kritici Hjumovog psihologizma.
Suprotno Hegelu, koji već u prvim rečenicama Uvoda u Fenomenologiju duha Kantovu filozofiju ograničava predikatima kriticističkog skepticizma i egološkog psihologizma, Fihte pokušava da iznađe ...filozofske argumente koji bi Kantov transcendentalni sistem, upravo, oslobodili, ili udaljili od takvih ograničenja. Fihteovo nastojanje da se Kantov kriticizam pojmi i saopšti na način koji je oslobođen skeptičkih i psihologističkih preostataka jedno je od lica njegovog razumijevanja duha, a ne slova Kantove filozofije, a jedno od najbitnijih obilježja takvog pristupa leži u posebnostima prisutnim prilikom Fihteovog razumijevanja prirode i uloge transcendentalne apercepcije. U radu ćemo uporediti pojedine elemente Hegelovog i Fihteovog pristupa Kantovoj filozofiji i uputiti na nekoliko bitnih aspekata Fihteovog (ne)egološkog razumijevanja transcendentalne apercepcije, a sve to u svrhu preciznijeg odmjeravanja udaljenosti između Fihteove i Hegelove idealističke pozicije. Konkretno, tvrdićemo da je Fihteov transcendentalni idealizam bliži Hegelovom apsolutnom idealizmu u mjeri u kojoj je Fihteovo poimanje prirode transcendentalnoga Ja udaljeno od egoloških teorijskosaznajnih koncepcija.
Autor u radu ukazuje na bitnost osnovnih Fihteovih ideja iz učenja o nauci za savremenu filozofiju duha, kao i na problem određenja svesti i samosvesti. Egologija učenja o nauci vidi Ja istovremeno ...kao čisto, transcendentalno i logičko, a opet i kao konkretno i individualno. Time se otvara problematika odnosa Ja i svesti, izražena egološkim i neegološkim shvatanjima, koja igraju bitnu ulogu i u savremenoj filozofiji duha. Prema Fihteovom originalnom uvidu, nemoguće je objasniti samosvest putem predmetne (intencionalne) svesti – već ju je neophodno konceptualizovati kao sui generis modus svesti u vlastitoj neposrednoj usmerenosti na samu sebe. Ovo shvatanje omogućava da se samosvest više ne objašnjava refleksijom, čime se otvara problematika prirode samoodnosa svesti i izvornog dupliciteta sadržanog u njemu, a s druge strane, ukazuje se na ulogu Ja u pre-refleksivnoj (samo)svesti.
W wywiadzie z Karlem-Otto Aplem, jaki przeprowadził i w roku 1987 opublikował Florian Rötzer, omówionych zostało szereg wątków rozwijanej przez Apla filozofii transcendentalno-pragmatycznej. Wywiad ...ukazuje, co było przedmiotem głównych sporów i dyskusji prowadzonych w owym czasie przez tego obrońcę rozumu i racjonalistycznej tradycji w filozofii, który występował przeciwko wszelkiemu radykalnemu sceptycyzmowi i znany był przede wszystkim jako filozof broniący tezy o potrzebie i o możliwości dostarczenia uzasadnienia ostatecznego. Karl-Otto Apel wyjaśnia w tym wywiadzie, jak należy tę tezę rozumieć oraz na czym polega ostateczne uzasadnienie transcendentalno-pragmatyczne. W wywiadzie wyjaśnione też zostaje, czym jest argument z performatywnej samozaprzeczalności, który wykorzystywany jest w procedurze ostatecznego uzasadniania. W swych odpowiedziach Apel odnosi się do krytyk kierowanych pod adresem etyki dyskursowej, jej „formalizmu” o kantowskiej proweniencji (krytyk zarzucających temu nurtowi etyki, iż prowadzi do likwidacji różnorodności i pluralizmu); krytyczne uwagi kieruje pod adresem rzeczników postnowoczesności i postmodernizmu. W swych wywodach Apel broni uniwersalistycznej etyki oraz Kantowskiego, czysto formalnego obrazu człowieka jako obrazu, który zarazem stwarza warunki dla kulturowego pluralizmu oraz swobodnego artykułowania niezgody, a także dla poszukiwania konsensu.
Autor u radu istražuje razliku između transcendentalnog ega i transcendentalnog Ja u transcendentalno-fenomenološkoj egologiji. Ona će biti prikazana kroz ideje sadržaja ega i konkretizacije, ...dvostrukog bivanja ega za sebe, Ja „u” egu, konstitucije Ja za sâmo sebe, ega u transcendentalnoj intersubjektivnosti i fenomenologizirajućeg Ja kao subjekta redukcije, transcendentalnog posmatrača. Teza rada koja će biti zastupana jeste da se čisto-transcendentalno Ja mora pojmovno razlikovati od transcendentalnog ega, te da poseduje vlastiti eidos Ja koji ne može biti konkretizovan na način kako je to konkretni ego naspram eidos transcendentalnog ega.
Autor u radu istražuje mesto, ulogu i značaj transcendentalnog Ja u Fihteovom sistemu učenja o nauci, s teorijskog stanovišta. Ono će biti sagledano kroz ideje apsolutnog, neuslovljenog načela, ...reziduuma apstrakcije i proizvoda zbiljske radnje, kao i ideja ideelnog zraka i transcendentalnog momenta u psihičkoj svesti; dok će se apsolutno Ja prikazati kao aktivnost spontaniteta uma, zaključno sa Ja u refleksiji. Ono će se ispostaviti kao istovremeno, s jedne strane, čisto, transcendentalno i logičko, a s druge kao konkretno i individualno. Zahvaljujući ovakvoj svojoj dualnoj prirodi, ono omogućuje samosvest kao sui generis, različitu od predmetne svesti i slobodno delanje, kao agens. Ova interpretacija Fihteovih ideja ima za cilj da ih učini pristupačnijim, plodnim i relevantnim za analizu u svetlu savremene filozofije duha, analitičke i kontinentalne, kao i povezivanje nekih od glavnih pojmova. Dalje isticanje značaja ideja učenja o nauci i problema egološke i neegološke svesti, biće razrađeno na drugom mestu.
Problem duša–um–tijelo, drevno je pitanje koje je mučilo mnoge filozofe. Još od Platona i predstoika mnogi su filozofi pokušavali odgovoriti na pitanja odnosa između tih “dijelova”. Ovaj rad je ...pregled teorije o holonima koju je predložio Arthur Koestler i njezinih implikacija u modernoj kinematografiji, posebno na primjeru anime filma Ghost in the Shell. Postoje mnoga pitanja koja su aktualna i povezana s problemom duha i tijela, a koja proizlaze iz moderne kinematografije i TV emisija, no obično su zanemarena ili previđena. U tim serijama i filmovima nalazimo suvremene ideje o kiborzima i transhumanizmu koje je spomenuti anime film popularizirao. Većina suvremenih serija bliža je transhumanizmu i postmodernizmu, no zbog opsega članka, biti će spomenute samo imenom.
Drugi problem koji se nameće u modernoj kinematografiji je individualizam i egocentrizam koji nije usmjeren na transcendentalno ili čak transcendentno. Namjera ovog rada je pokazati da kroz Koestlerove ideje o holonima moramo uzeti u obzir širi pristup transhumanizmu, te da taj pristup ne smije biti fokusiran samo i isključivo na pojedinca.
Ovaj rad uspoređuje početne postavke Kantove i Hegelove filozofije te na temelju njih pokušava ustanoviti uzajamnu povezanost i udaljenost Kantova i Hegelova mišljenja antinomija čistoga uma. Rad ...sadrži: (1) uvod u Kritiku čistoga uma s ciljem smještanja antinomija čistoga uma i pokazivanjem njihovog značaja u djelu, (2) uvod u Hegelovu Nauku Logike s ciljem pronalaženja mjesta koje se neposredno tiče problema antinomija te njihovog ontologičkog utemeljenja, (3) osvrt na Kantovo i Hegelovo razlikovanje razuma i uma, kao i na razlikovanje iskustva i pojma, (4) izlaganje samih antinomijskih sukoba te naposljetku (5) Hegelov osvrt na izvore sukoba, sukobe same i njihove rezultate.
Odnos i veza pojave i stvari o sebi sačinjava temeljnu odredbu Kantova kritičkog idealizma već od prvih stranica Kritike čistoga uma. Ovim se radom ostvaruje pregled ovih važnih koncepata, pojašnjava ...njihova uloga u Kritici čistoga uma te se osvrće i pokušava odgovoriti na neke od točaka spora koje su proizašle iz određenja veze pojave i stvari o sebi. Posebna se pažnja posvećuje razlikovanju phaenomena i noumena te problemu tzv. transcendentalne afekcije. Ukazavši na moguće rješenje problema, upućujem na moguće daljnje puteve istraživanja i ispitivanja konzistentnosti odnosa pojave i stvari o sebi s kritičkim idealizmom.
PDF
