ABSTRACT
This article approaches the idea of eternity ethnographically. Specifically it turns to post‐Yugoslav central Serbia and the version of eternity (večnost) evoked by practicing Orthodox ...Christians in their daily lives. In this context, the eternal does not imply the everlastingness of persons and things in this life, or an inevitable cyclical “return.” Rather, eternity constitutes a dimension outside of time that sits alongside the present, a dimension that can be inhabited by ancestors and departed kin. In evoking eternity, people throw temporal life into relief, find solace in the face of death, and engage in the national community those no longer physically present. Against an essentializing view of the eternal as repetition or stasis, the article speculates about how evoking eternity is socially and politically generative, imbuing life with increased imaginative possibilities.
АПСТРАКТ
Овај чланак приступа идеји вечности са етнографске тачке гледишта. To се осврће на верзију вечности (eternity) евоцирану од стране православних хришћанских верника у свакодневном животу, а на територији централне Србије, у пост‐југословенском периоду. У овом контексту, вечност се не односи на трајанје особа и ствари у овом животу, или на неизбежни циклични повратак. Вечност је пре димензија ван времена која постоји поред садашњости, димензија која може бити настањена прецима или почившим ближњима. Евоцирајући вечност, људи истичу привремени овоземаљски живот, налазећи утеху у суочавању са смрћу и тако повезују са заједницом оне који више нису физички присутни. Противно виђењу вечности – као нечему што је понављање или застој – овај чланак посматра социјални и политички потенцијал евоцирања вечности, као прожимање живота појачаним маштовитим могућностима.
APSTRAKT
Ovaj članak pristupa ideji večnosti sa etnografske tačke gledišta. To se osvrće na verziju večnosti (eternity) evociranu od strane pravoslavnih hrišćanskih vernika u svakodnevnom životu, a na teritoriji centralne Srbije, u post‐jugoslovenskom periodu. U ovom kontekstu, večnost se ne odnosi na trajanje osoba i stvari u ovom životu, ili na neizbežni ciklični povratak. Večnost je pre dimenzija van vremena koja postoji pored sadašnjosti, dimenzija koja može biti nastanjena precima ili počivšim bližnjima. Evocirajuci večnost, ljudi ističu privremeni ovozemaljski život, nalazeci utehu u suočavanju sa smrću i tako povezuju sa zajednicom one koji više nisu fizički prisutni. Protivno videnju večnosti ‐kao nečemu što je ponavljanje ili zastoj ‐ovaj članak posmatra socijalni i politički potencijal evociranja večnosti, kao prožimanje života pojačanim maštovitim mogučnostima.
The article examines the prosaic works of Ladislav Dvořák (1920–1983), specifically the collection of short stories entitled Šavle meče. It analyses the construction of Dvořák’s texts with regard to ...their significant aspect, the connection between reality and the world depicted in the narrative. It argues against the approach that take the stories as a source for study of the author’s biography and reverse the relation, thus the author’s life is merely a basic material for constructing the literary universe. The analysis is based on the theories of Přemysl Blažíček and Milan Jankovič, who treat the specifics of creating meaning in literature. With the help of the concept of ‘objectivity’, adapted for literary interpretation, the role of facts, description and narrator in the text is explored. The study concludes that the meaning in the short stories of Ladislav Dvořák is created mainly by situatedness of the narrator, whose goal is to mediate his own life experience in the process of its formation and its indefiniteness.
PDF
