Autorka kritikuje koncept doživotnog zatvaranja „za ceo život” iz aspekta evropskih standarda zaštite prava lica lišenih slobode. Cilj rada jeste doprinos kritici zakonskih rešenja u Srbiji, u kojoj je kazna doživotnog zatvora uvedena 2019. godine, a nije propisan način izvršenja. Doživotno osuđenim za određena krivična dela zabranjuje se uslovni otpust. Suprotno tome, relevantni akti Saveta Evrope i praksa Evropskog suda za ljudska prava (ECHR) pokazuju da princip reintegracije u društvo doživotnih zatvorenika mora biti obezbeđen u nacionalnom sistemu izvršenja, inače se rizikuje povreda čl. 3 Evropske konvencije. Država članica ima obavezu da doživotne zatvorenike uključi u rehabilitacioni tretman, kao i da predvidi i primeni mehanizme za skraćenje kazne. Na primerima iz Italije i Holandije autorka ispituje okolnosti zbog kojih izvršenje doživotnog zatvora nije doseglo standarde ECHR. Na taj način skreće se pažnja zakonodavcu u Srbiji da princip rehabilitacije ne sme biti zanemaren čak i kada postoji potreba da se na kriminalitet reagujenajstrože, doživotnom kaznom zatvora.