Talas protesta zahvatio je 2010/2011. većinu država Bliskog Istoka i Severne Afrike, ali su se intenzitet, tok i ishodi protesta značajno razlikovali. Četiri severnoafrička slučaja razmatrana u članku ilustruju tri glavna ishoda – smena režima u Tunisu i Egiptu, građanski rat u Libiji, postojanost režima u Alžiru. Oslanjajući se na literature o političkim režima i o politici suprotstavljanja, pokazujem da se ove varijacije mogu objasniti kombinacijom tri faktora: a) različitim strategijama učvršćivanja kohezije režimskih koalicija b) s njima delimično povezanim razlikama u organizacionoj snazi režima c) visokom neizvesnošću karakterističnom za periode masovne političke mobilizacije. Iako poslednji faktor uključuje element neodređenosti u objašnjenje, to nije mana, već nužna posledica činjenice da je politika stvar praktičnog delovanja koje se ne može i ne treba sasvim svesti na naknadne teorijske dedukcije.