U ovom radu ćemo nastojati da fenomen rijaliti programa teorijski analiziramo koristeći Fukoovu  koncepciju heterotopije. Prvo ćemo razmotriti neke od glavnih teorijskih dilema koje prate pojavu ovog televizijskog formata, a koje se pre svega tiču stepena demokratizacije savremenih medija i eksploatacije „običnih aktera“. Takođe, tvrdićemo da su ambivalentnost i hibridnost inherentna odlika rijaliti televizije, te da se ta svojstva, kao što ćemo u drugom delu pokazati, mogu temeljnije teorijski razumeti ukoliko im pristupimo kao specifičnim oblicima heterotopije. Nakon toga ćemo na primeru lokalnih modifikacija formata pokušati da pokažemo kako heterotopijske priroda rijalitija gledaocima nudi jednu specifičnu (kvazi)refleksiju nad strukturalnim odlikama datog društva koja zapravo samo doprinosi njegovoj daljoj fragmentaciji.