Међу изучаваоцима књижевности вероватно нема питања на које постоји више незадовољавајућих одговора него што је то питање метода. Књига Џона Гилорија, чији би се наслов могао превести као Критика као професија, даје мозаички поглед на скуп проблема који једовео до тога да методолошка питања у књижевној науци никад ни не буду решена. Гилори прати англоамеричку књижевну критику кроз различите аспекте и периоде, оцртавајући тренутак њеног издвајања из окриља граматике и реторике, а потом и њеног успостављања као академске дисциплине, с циљем да објасни како је критика стекла примат у XX веку, како је еволуирала и какву улогу је та историја одиграла у ономе што се често назива „криза хуманистике“. Треба одмах рећи да се Гилори као англиста усредсређује на америчке и у мањој мери британске универзитете. Но, имајући у виду улогу коју је амерички контекст играо у ширењу интелектуалних идеја широм света, увиди које Гилори нуди нису ништа мање релевантни ни у европском контексту. Такође, треба истаћи и да Гилори термин criticism узима у значењу које ова реч има у енглеском језику, где се „критика“ обично користи као синоним за васколико проучавање и тумачење књижевности. Управо захваљујући фокусу на англосаксонске универзитете, ова књига указује на неколико интересантних историјских токова, и посредно нуди један могућ одговор на питање зашто је и како критика постала синегдоха за много разгранатију и сложенију дисциплину.