Na prostoru Evrope uspostavljen je sigurno najefikasniji sistem zaštite ljudskih prava, i to u okviru Saveta Evrope, koji počiva na Evropskoj konvenciji o ljudskim pravima, o čijoj se primeni stara Evropski sud za ljudska prava. U svojoj dugoj, šezdesetogodišnjoj istoriji, ovaj sistem zaštite je uspeo da stekne visok nivo autoriteta. Međutim, tako velika nadležnost Suda je prilično neuobičajena u međunarodnim okvirima i često se postavlja pitanje odnosa domaćeg i prava koje je nastalo pre svega u praksi suda. Ceo sistem ima specifičnu pravnu prirodu. Osim toga, mnogi ističu da taj sistem urušava tradicionalni koncept suverenosti. Čini se, međutim, da je problem pogrešno postavljen. Naime, Evropski sud za ljudska prava ne „uzima“ suverenost državama već je međunarodna saradnja država u oblasti ljudskih prava njihova obaveza, koja ni na koji način ne dira u druga ovlašćenja država. Prihvatanje odluka i priznavanje autoriteta Suda stvar je konvencije i države svoju nadležnost samoograničavaju u oblasti ljudskih prava upravo radi njihovog potpunog razvoja. Briga o razvoju ljudskih prava je obaveza koja se ne može izbeći pozivanjem na suverenost jer u suprotnom do njihovog razvoja ne bi ni došlo.