Био је синовац Ђуре Јакшића и основну школу је похађао у Српској Црњи, родном месту истакнутог српског уметника и књижевника. Гимназију је похађао у Новом Саду између 1875. и 1883. године. Нaкон матуре уписао је Богословију у Сремским Карловцима коју је завршио 1887. године да би као питомац Текелијанума наставио студије на Правном факултету у Пешти који је завршио 1890. године. Јакшић је стекао изузетно широко образовање а знао је латински, немачки и мађарски језик. Године 1890. прешао је у Сремске Карловце где је постављен за професора Богословије. У Богословији је предавао историју Српске цркве али је велику пажњу посвећивао и политичкој, културној и социјалној историји Срба. Интензивно је истраживао у Архиву Карловачке митрополије. Сарађивао је у неким од најугледнијих српских научних и књижевних часописа, а био је уредник ''Богословског гласника''. Две темељне и обимне студије о патријарху Арсенију IV Јовановићу Шакабенти (1899) и о митрополиту Вићентију Јовановићу оставиле су значајан траг у српској историографији а запажене су и нешто мање расправе о Пери Сегединцу и о Сеоби Срба 1690. године. Ове студије уврстиле су га у ред најугледнијих црквених историчара у српској историографији с краја 19. и почеком 20. века.
CONOR.SR-ID
14667879
Јакшић, Милутин, 1863-1937
= Jakšić, Milutin, 1863-1937
Био је синовац Ђуре Јакшића и основну школу је похађао у Српској Црњи, родном месту истакнутог српског уметника и књижевника. Гимназију је похађао у Новом Саду између 1875. и 1883. године. Нaкон матуре уписао је Богословију у Сремским Карловцима коју је завршио 1887. године да би као питомац Текелијанума наставио студије на Правном факултету у Пешти који је завршио 1890. године. Јакшић је стекао изузетно широко образовање а знао је латински, немачки и мађарски језик. Године 1890. прешао је у Сремске Карловце где је постављен за професора Богословије. У Богословији је предавао историју Српске цркве али је велику пажњу посвећивао и политичкој, културној и социјалној историји Срба. Интензивно је истраживао у Архиву Карловачке митрополије. Сарађивао је у неким од најугледнијих српских научних и књижевних часописа, а био је уредник ''Богословског гласника''. Две темељне и обимне студије о патријарху Арсенију IV Јовановићу Шакабенти (1899) и о митрополиту Вићентију Јовановићу оставиле су значајан траг у српској историографији а запажене су и нешто мање расправе о Пери Сегединцу и о Сеоби Срба 1690. године. Ове студије уврстиле су га у ред најугледнијих црквених историчара у српској историографији с краја 19. и почеком 20. века.
< М. Ј., 1863-1937
< Јакшић, M., 1863-1937
CONOR.SR-ID=14667879