Autor najveću pažnju pridaje pojmovima pravednosti i pravičnosti kao pojmovima pravne filozofije, tvrdeći da je ontološka analiza ovih pojmova ključna za filozofiju prava, jer pronalazak biti ova dva pojma znači ujedno i shvaćanje odnosa pravednosti i prava. Obrađujući stavove različitih filozofa i pravnika (Aristotel, Platon, Sokrat, Toma Akvinski, Jacques Maritain, Hugo Grotius, John Stuart Mill, Gustav Radbruch, Chaim Perelman, Hans Kelsen, John Rawls, Robert Nozick, Lon Fuller, Ronald Dworkin, Herbert Hart, John Finnis) rad identificira sličnosti i razlike u percepciji ta dva pojma, inzistirajući na sličnostima u defi nicijama pravednosti. Autor razlučuje distributivnu od komutativne pravednosti, pritom argumentirajući da su obje vrste pravednosti zapravo sinonimi pojmu jednakost (kriterijska i beskriterijska jednakost) te sintagmi «opće dobro». Odvojivši pojmove morala i pravednosti, autor ističe pojam pravednosti, kao posebnu vrstu moralnosti, najvažnijom od svih vrsta. Odnos morala i prava jednak je odnosu pravednosti i prava, dakle nerazdvojni su. U svojem zaključku i kroz cijeli rad autor teži ka defi niranju ova dva pojma. Uz samu definiciju pojmova autor nudi i razlikovanje pojmova pravednost i pravičnost, tvrdeći kako su oni po sadržaju jednaki, ali po funkciji i primjeni različiti.