Evropska unija je slučaj stotine Vijetnamaca pristiglih u Srbiju da bi radili u kineskoj fabrici „Linglong” prepoznala kao prinudni rad i potencijalnu trgovinu ljudima sa ciljem radne eksploatacije. Slučaj i pomenuto evropsko viđenje otvaraju šire pitanje. Kako kvalifikovati tu situaciju – kao prinudni rad, trgovinu ljudima ili prinudni rad i trgovinu ljudima? Odgovarajući na to pitanje, autorka uočava jasnu protivrečnost u shvatanjima odnosa prinudnog rada i trgovine ljudima u instrumentima Međunarodne organizacije rada, s jedne strane, i u instrumentima Ujedinjenih nacija, Saveta Evrope i Evropske unije, s druge strane. Metodom konceptualne analize, autorka pokušava da utvrdi gde je (i da li uopšte postoji) granica između ta dva pojma, te zaključuje da suština pitanja nije u čemu su njihove razlike nego kada ih treba razlikovati, ističući posebno rezon Evropskog suda za ljudska prava da umesto sporova o kvalifikaciji pojmova prioritet bude potreba da se zaštite žrtve kršenja člana 4. Evropske konvencije.