U tekstu se razmatra književni opus hrvatske spisateljice Daše Drndić, a osnovna ideja je određivanje autorke kao izmeštene intelektualke. Ovaj pojam zasniva se (prema Edvardu Sajdu) na kritičkom odnosu prema svetu koji je uslovljen situacijom bivstvovanja između, odnosno nepripadanju. Pozicija iskorenjenosti stvara posebnu etičku dimenziju uslovljenu bivstvovanjem izvan struktura (bilo koje) zajednice. Nepripadanje u slučaju D. Drndić povezano je s objektivnim, istorijskim okolnostima (raspad jugoslovenske zajednice), ali i sa sopstvenim izborom. U tekstu se naglašava i argumentizuje teza da je forma njenih tekstova striktno povezana s problematikom romana u kojima nalazimo književne reprezentacije traumatskog iskustva. Uvereni smo da labilna struktura proznih tekstova Daše Drndić korespondira sa složenošću sveta koji spisateljica opisuje. Oslanjajući se na te glavne interpretacijske linije, u tekstu ćemo se pozabaviti sledećim problemima: formom romana, odnosom fikcije i faktografije, doživljajem egzila, kulturnim i ličnim sećanjem.