U savremenim poreskim sistemima postoje različiti oblici oporezivanja potrošnje a najzastupljeniji među njima je porez na dodatu vrednost. PDV predstavlja jednu od najznačajnih kategorija poreskih prihoda, s obzirom na to da ga karakteriše visok stepen izdašnosti.  Međutim, osnovni nedostatak poreza na dodatu vrednost jeste to što raspoređuje poreski teret regresivno u odnosu na prihode poreskog obveznika. S obzirom da relativni udeo potrošnje u dohotku pada kada dohodak raste, porez na dodatu vrednost, utvrđen po jedinstvenoj stopi, teže pogađa siromašnije nego bogatiji deo društva. Cilj rada je da pokaže dominantan odnos principa izdašnosti u odnosu na pravičnost u oporezovanju dodate vrednosti, da ukaže na postojanje problema regresivnosti i na moguće mere koje se mogu primeniti radi zadovoljenja principa pravičnosti u oporezivanju.