Usled snažnog uticaja heritoloških koncepata i zabrinutosti za budućnost nasleđa, dolazi do sve veće muzealizacije prošlosti i nekontrolisanog priliva kulturnih dobara u muzeje. Posledično, sve veći broj muzeja izražava zabrinutost za budućnost zbirki koje se nalaze u, sada već prepunim, depoima. U pogledu velike količine materijala, posebnu kategoriju čine arheološke zbirke koje se od drugih razlikuju prema načinu prikupljanja i dinamici rasta predmeta unutar muzejskog fonda. Postojeći pristupi prikupljanja arheoloških zapisa podrazumevaju nepredvidiv godišnji rast i samim tim predstavljaju neodrživ koncept dugročnog upravljanja arheološkim nasleđem. Posledica ovakvog stanja jeste zapostavljenost prikupljenih nalaza u fazama nakon iskopavanja, kao vitalnog dela „života“ arheoloških predmeta. Istovremeno, nepregledni redovi nedostupne građe ukazuju na profesionalni horror vacui, strah da se određeni dokaz ili trag izgubi iz procesa sagledavanja prošlosti ili pak na težnju da se održi imperativ očuvanja nasleđa za buduće generacije. Usled neuređenosti procesuiranja arheoloških ostataka postavlja se pitanje kako tradicije prikupljanja i organizovanja artefakata utiču na vrednosnu ocenu arheoloških zapisa i formiranja slike o prošlosti. Imajući u vidu navedeno, rad predstavlja kritički osvrt na problem dugoročnog upravljanja arheološkim materijalom i zbirkama u muzejima i drugim srodnim institucijama. Pored toga, biće razmotreni i mogući pravci promena praksi korišćenja i redefinisanja vrednosti „neotpakovanog“ arheološkog nasleđa.