Uopšte nije lako kada treba da se ponudi naučno objašnjenje za to kako i zašto su prvaci džeza počeli da gube svoju publiku, a možda i još važnije kako i zašto je džez publika gubila svoje umetničke majstore. Naravno, u antropologiji  se mogu pronaći razlozi za posrtanje i nestanak inovativnosti i kreativnosti, duboko ukorenjenih u suštinski novim muzičkim pravcima. Već poznati argument počiva  u pretpostavci da je rok invazija preplavila tržište koje je prethodno pripadalo džezu, a da je džez izgubio komercijalnu atraktivnost, pošto je rok produkcija daleko prevazišla džez izdanje. Međutim, džez je uspešno odgovorio pokretom fuzije, rekordnom prodajom i ogromnom popularnošću. Nova džez publika, koja se pojavila krajem šezdesetih godina, ignorisala je neke od kritika usmerenih na obeshrabrivanje fuzije i slične eksperimente, odbacivši svako koketiranje sa popularnom muzikom, iako je džez, u svojim korenima i tokom celokupne svoje prve polovine postojanja, bio prvenstveno muzika za ples i zabavu, dominantno zasnovan na čvrstom, predvidljivom, stilskom manirizmu. Možda odgovore treba tražiti u promenama u produkcijskom formatiranju, sadržaju i potrošnji, ukoliko su digitalizacija i jednostavan pristup sadržajima zaista obeshrabrili istovremeno i umetnike i publiku. Inflacija u produkciji nije mogla da prikrije to da novi talenti i koncepti nisu uzbudljiviji i upečatljiviji od onih iz vremena kada je džez smatran živim, zahvaljujući dinamici dubokog, inspirativnog, uzbudljivog izraza i stalne promene. Međutim, bilo bi korisno takođe ispitati i uticaj državnog protekcionizma i akademizma na pad inspiracije i moći individualnog izražavanja.