Analitički američki filozof religije Alvin Plantinga razvio je epistemološku teoriju jamstva (warrant theory) i epistemološki model Akvinski/Calvin. Ovdje želimo predstaviti njegovu teoriju, model i ...izabrane kritičke osvrte.
The American analytic philosopher of religion Alvin Plantinga developed the epistemological warrant theory and the Aquinas/Calvin epistemological model. Here we want to present his theory, model, and selected critical reviews.
U ovom radu nudim interpretaciju Mercierove kritike modernog pristupa spoznajnom problemu. Interpretacija počiva uglavnom na razlikovanju između objekta i stvari i na razlikovanju između objektivnoga ...i transobjektivnoga. Ta dva razlikovanja prožimaju Mercierovu kritiku, premda ih on nigdje ne razrađuje. U ovom radu, razrađujem te dvije distinkcije, da bih im potom pustio da, tako razrađene, prožmu Mercierovu kritiku iznova, s konačnim rezultatom koji, u osnovi, pokazuje da Mercierova kritika počiva na načelima objektivizma i objektivnoga realizma, nasuprot transobjektivnome realizmu, i na motivu povratka svijeta umu koji ga je stvorio, nasuprot modernoj koncepciji stvarnosti odvojene od uma.
The use of constructionism by climate change deniers and ‘9-11 truthers’ to support ‘post-fact’ arguments in recent political and social debates has created controversy within science studies. Here, ...I seek to re-evaluate what constructionists actually say about facts in science. Through revisiting Gaston Bachelard – a key influence on scientific constructionism – I argue that science can penetrate to the ‘noumenal core’ of the phenomena it studies because it constructs them. This, however, need not imply that facts can be whatever we want them to be.
Politinėse ir visuomeninėse diskusijose „9–11“ konspiracijos teorijos šalininkai ar neigiantieji klimato kaitą dažnai imasi konstruktyvizmo, kurį naudoja kaip „post-faktus“ pagrindžiantį argumentą. Mokslo studijose konstruktyvizmas irgi sukėlė nemenką sumaištį, todėl šiame straipsnyje noriu naujai pažvelgti į tai, ką apie mokslo faktus kalbėjo patys šios intelektualinės tradicijos atstovai. Remdamasis Gastono Bachelardo įžvalgomis, labai svarbiomis mokslinio konstruktyvizmo sampratai, bandau įrodyti, kad mokslas gali prasiskverbti į tiriamų reiškinių „noumeno esmę“ todėl, kad jis juos konstruoja. Tačiau tai nereiškia, kad moksliniai faktai gali tapti viskuo, kuo tik mes įsigeistume, kad jie būtų.
Svaka ozbiljna rasprava o prozi Vjenceslava Novaka uzima činjenicu nemogućnosti njezina smještanja u unaprijed zadani diskurzivni okvir kao normu. Od Frangeša do Nemeca, književna će kritika i ...teorija u Novakovim djelima s pravom uočavati elemente koji istovremeno potvrđuju i potiru nazore epohe. Ovaj će se rad, na primjeru ambivalentnoga tretmana lika Lucije Stipančić u romanu Posljednji Stipančići, baviti analizom upravo tih elemenata. Nema sumnje kako se kroz Lucijin lik prelamaju proturječni individualni i
društveni motivi. Ono što izaziva pozornost jest točka prijeloma: kritika postaje moguća tek u trenutku kada njezina realizacija više nije moguća.
Koristeći epistemološke uvide Foucaulta, Bachelarda i nazore performativne feminističke kritike (Butler), ali i Novakove estetske preokupacije (Čemu se uči teorija glazbe), u radu će se pokušati odgovoriti na pitanje u kojoj je mjeri moguće govoriti o umjetnički svjesnom činu subvertiranja epohalnoga jezika, a u kojoj je mjeri riječ tek o simptomatičnim ideološkim i diskurzivnim impulsima inherentno nazočnima u svakom
jezičnom iskazu.
Strukturna združljivost človeške notranjosti in zunanjega sveta predstavlja eno temeljnih paradigem tradicionalne kitajske epistemologije. Ta vidik, ki je nadvse dragocen ne zgolj za sinološke ...raziskave kitajske filozofske tradicije, temveč tudi za razvoj epistemoloških teorij v svetovnem merilu, ostaja še vedno zakrit s stoletno tradicijo napačnih interpretacij nekaterih osrednjih pojmov in kategorij klasičnih kitajskih diskurzov. Pričujoči članek predlaga novo videnje kitajske idejne tradicije skozi prizmo koncepta strukture.
V prispevku obravnavamo definicije leksemov rdeče (rouge) in infrardeče (infrarouge), ki sta si navidezno blizu na ravni označenca in označevalca. Kar razlikuje pomen obeh besed, ni le raba in ...sprejemanje (splošno védenje proti ekspertnemu znanju), pač pa tudi drugačen način razumevanja, saj se pomen leksema infrardeče (infrarouge) nanaša na realnost, ki je z vidom ne moremo zaznati. V primeru infrarouge se znanstvena definicija zdi nujna, pomen leksema rdeče pa pripada splošnemu besedišču. Definicija besede rdeče (rouge) pravzaprav predmetom pripisuje kromatične lastnosti, ki jih z znanstvenega vidika nimajo; v fiziki namreč barva ni lastnost predmeta, pač pa dolžina valov.
U članku argumentiram u prilog stavu da kritičko mišljenje ne isključuje povjerenje u epistemičke autoritete ili stručnjake i da je u kulturi neznanja opasno ustrajavati na ovoj opreci. Ovaj stav ...zahtijeva istraživanje što znači misliti kritički ili, preciznije, što kritičko mišljenje čini epistemičkom vrlinom. U prvom dijelu bavim se istraživanjem zašto se kritičko mišljenje smatra intelektualno odgovornim epistemičkim djelovanjem, oslanjajući se pritom na teorijski okvir i pretpostavke epistemologije vrlina. U drugom dijelu istražujem tradicionalnu opreku između kritičkog mišljenja i povjerenja u epistemičke autoritete u čijim je korijenima konceptualna veza kritičkog mišljenja i epistemičke autonomije. U trećem dijelu pokušavam pokazati da povjerenje u epistemičke autoritete (stručnjake) nije u suprotnosti s epistemičkom autonomijom i epistemičkom kvalitetom, već je, što- više, u opreci s epistemičkim porocima epistemičkog egoizma i neodgovornosti. Također pokušavam istražiti epistemičke i izvanepistemičke razloge zbog kojih je kritičko mišljenje suprotstavljeno povjerenju u stručnjake. Članak zaključujem ukazujući na porazne epistemičke posljedice koje u kulturi neznanja ima pogrešno izjednačavanje kritičkog mišljenja sa samostalnim formiranjem vjerovanja. Naime, tvrdim da unutar raširene kulture neznanja, kritičko mišljenje shvaćeno u opreci prema epistemičkim autoritetima ne samo što dobiva neprihvatljivo značenje već rezultira ozbiljnom krizom prosvijećenosti.
Straipsnyje plėtojama kompleksinio simbolio „Protas“ analizė. Jis suprantamas kaip kompleksinis simbolis, kuriuo žymimi sudėtingi, chaotiški pažinimo bei kultūriniai procesai ir kuris neretai skatina ...ypatingą emocionalumą ir reikalauja specifinio elgesio būdo, todėl gali būti traktuojamas kaip energetinis simbolis. Taikomas epistemologinio reliatyvizmo principas, kuris priešinamas vyraujančioms holistinėms epistemologijos nuostatoms, kurios traktuojamos kaip institucijų mitai. Apžvelgiama racionaliosios epistemologijos istorija remiantis kultūrinės ir filosofinės antropologijos požiūriu, aptariamos įvairios proto sampratos: protas, kaip įgalinanti judėjimą pirmoji priežastis; protas, kaip pasaulio būties pagrindas; protas, kaip išsigelbėjimą įgalinanti galia; protas, kaip įvairių substancijų kosmosą harmonizuojanti galia; protas, kaip mąstymo principų kūrėjas; protas, kaip visuotinė, apodiktiškai patiriama Ego struktūra; protas, kaip neuronų sąveikų produktas; protas, kaip gyvenimo (socialinių ir gamtinių) santykių išraiška. Kritikuojama K. R. Popperio trečiojo pasaulio koncepcija.
Norint deramai suprasti tiesos klausimu filosofuojantį Nietzsche’ę, būtina susipažinti su būdu, kuriuo mąstytojas sprendžia daugumą jam kylančių intelektinių problemų: šis būdas ne viena smulkmena ...primena metodinį René Descartes’o abejojimą. Nietzsche’s mąstyme galima aptikti bent tris posūkius nuo tradicinio, teigiamo požiūrio į tiesą: 1) mąstymas ir pažinimas redukuojami į fiziologinius kūno procesus ir nuolatinę vidinių būsenų kaitą; 2) daugelis ilgaamžių tiesų paverčiamos paprasčiausiais prietarais, naudingais faktinėms žmonių bendruomenėms kovojant su tikrove praktišku, bet kartu supaprastintu ir iškreiptu būdu; 3) tiesa nuvertinama arba neigiamai įvertinama kaip gyvenimui nepravarti ar net žalinga nuostata. Aptariant nyčiškąją tiesos sampratą, taip pat svarbu neišleisti iš akių mąstytojo potraukio genetetiniam aiškinimo būdui, nuolatiniam domėjimuisi istorine, antropologine ir filologine dorovinių bei visuomeninių reiškinių genealogija.
Prilog donosi prikaz i kritičku analizu epistemologije religije Johna Hicka, jednoga od najznačajnijih filozofa religije u prošlom stoljeću. Hickova epistemologija, osobito njezini središnji pojmovi ...poput »iskušavanja kao« i »eshatološke verifikacije«, nastoji etablirati smislenost i racionalnost religijskih tvrdnji pokazujući kako je religijsko iskušavanje svijeta epistemološki jednakovrijedno kao i ono naturalističko. Autor priloga nastoji upozoriti na neke poteškoće Hickove pozicije, osobito na manjkavost njegova razumijevanja religijske vjere. U konačnici, Hickova se epistemologija religije u većem svojem dijelu pokazuje problematičnom stoga što s jedne strane u potpunosti ovisi o subjektivnom religioznom iskustvu te s druge strane isključuje u potpunosti propozicijski aspekt vjere.
The aim of this paper is to provide an overview and critical analysis of John Hick’s epistemology of religion. Hick was one of the most influential philosophers of religion in the last century. Hick’s epistemology, especially its central concepts like “experiencing as” and “eschatological verification,” aims to establish the meaningfulness and rationality of religious claims by showing that the religious experience of the world is an epistemological equivalent to the naturalistic one. The author points out some difficulties of Hick’s position, especially the inadequacy of his understanding of religious faith. Ultimately, Hick’s epistemology of religion is for the most part problematic because, on the one hand, it depends entirely on the subjectivity of religious experience, and on the other, it completely excludes the propositional aspect of faith.
PDF
