Članak analizira Rousseauovu upotrebu pojmova ljubavi prema sebi (sebeljublja), samilosti i samoljublja te njihov odnos prema modernim psihoanalitičkim pojmovima. Ljubav prema sebi dovodi se u vezu s Freudovim pojmom samoočuvanja; samoljublje je povezano s narcističkom veličajnošću i bahatošću, dok samilost ukazuje na sličnost s modernim konceptom empatije. Rousseauovo razlikovanje između navedena tri pojma u skladu je s temeljnom rasprom u psihoanalitičkoj teoriji: onoj između nagonskih i objektnih (relacionalnih) teorija. Rousseauova misao može se, predpsihoanalitički, protumačiti u smislu obuhvaćanja obiju strana: njegovo naglašavanje ljubavi prema sebi blisko je nagonskom individualizmu, dok bi samilost bila oblik objektnog odnosa. U konačnici, Rousseauov pojam ljubav prema sebi preklapa se s Kohutovim pojmom zdravog narcizma koji je središnji za razvoj ličnosti, budući da je odsutnost zdravog narcizma podjednako problematična kao i bilo koji patološki oblik narcizma (veličajni ili idealizirajući narcizam).